Криза зелене револуције

Вековима уназад, људи су живели у природи, са природом и од природе. Убирали њене плодове, учили како да је опонашају и покушавали да схвате њене законитости. Иаскуства преношена кроз генерације у комбинацији са напорним радом, доносила су им све што је неопходно за нормалан живот. Онда су дошла нека другачија времена....
Индустријска револуција је брзо ухватила замах. Велики број људи доселио се у градове као радна снага на производним тракама великих фабрика. Храну за њих морао је да произведе неко други. То су и даље радили земљорадници на селима који су били под све већим притиском да производе још више и више. Индустријализација је захватала готово све слојеве друштва. Све масовнија продукција најразличитијих производа, стварала је услове да велике народне масе живе све лагоднијим животом. Напредак ипак није био потпун, јер се храна и даље углавном производила на традиционалне начине који нису били довољно продуктивни за тај нови демографски раст који је уследио. А онда је наступио „Велики рат“. Глад, болести и разарање пустошили су велики део света. Главни акценат био је на производњи што више оружја и експлозива. Али и то се завршило. Велике компаније су добро зарадиле на несрећи милиона људи. Са завршетком рата, и њихов профит је дошао до свог краја. У ствари, тако је требало да буде. А онда се неко сетио да та огромна производња азота за потребе прављења хемијских експлозива не мора да се прекине. Тако су настала прва минерална ђубрива и одједном је почела њихова масовна производња. Лице пољопривреде почињало је да се мења. У употребу су све масовније почеле да улазе машине које су мењале до тада коришћене запреге. Производња хране доживљавала је све већи раст. Тада се десио још један рат, већи од било ког другог до тада. Оно што је наступило после њега, било је најрадикалнија промена у историји пољопривредне производње – „зелена револуција“.

                Трактори и комбајни су готово у потпуности заменили запреге. Интензивна пољопривредна производња са употребом минералних ђубрива и пестицида, али и нових, високоприносних хибрида, све више је личила на индустријски, а све мање на приодни процес добијања хране. Ипак, те промене су омогућиле незапамћени раст и напредак светског становноштва. До још већег удаљавања од природних процеса, довео је развој генетички измењених организама који је почео у Америци осамдесетих и деведесетих година, а који данас, захваљујући незаситим интересима мултинационалних компанија, доживљава све већу експанзију. Тако је „зелена револуција“ на велика врата ушла на светску сцену. Њен творац, Норман Борлауг, 1970. године је чак добио и Нобелову награду за мир. Али поставља се питање, колико је овакав систем одржив и колико дуго ће тај „мир“ да траје. Мањкавости интензивне производње хране, све више излазе на светлост дана. Испошћавање земљишта, његова засићеност неорганским компонентама, загађивање отровним пестицисима, као и уништавање корисних микроорганизама, не обећавају светлу будућност оваквом систему.

 На сву срећу, постоје и алтернативна решења за производњу хране, која иду у две крајности. Прва је потпуно вештачка производња хране, чак и без земље на којима биљке расту, а друга тражи најприродније могуће начине за то.

Први концепт је познат већ неколико хиљада година, али је последњих година знатно унапређен и измењен. Темељи се на узгајању биљака у води у којој су растворене све неопходне материје за раст и нормално функционисање, па је због тога и добио име „хидропоника“. Процес може бити потпуно вештачки, када се  минералне материје растварају у води и хране биљку или нешто природнији, када се упоредо са биљкама гаје и неке животињске врсте, најчешће рибе, чији се екскрети радом неких бактерија претварају у материје које биљке могу да користе.  Осим ових, постоји још један број начина за добијање хране у потпуно контролисаним условима.

По мишљењу многих, оне сасвим природне методе ће имати светлију будућност. Њих на сву срећу,  има пуно и све се темеље на опонашању и коришћењу природних процеса, као што је то био случај у прошлости. На жалост, период индустриализације пољопривреде учинио је да многа знања из ове области буду заборављена. Ипак, у последње време, све већи број људи је чврсто решен да се врати природној производњи.

Када кажемо „природна производња хране“, вероватно је „органска храна“ прво што нам падне на памет. У нашој земљи је ова област задњих година прилично добро законски дефинисана, тако да постоје сертификати који гарантују да неки произвођач при узгајању хране, не користи никаква хемијска средства као што су пестициди или вештачка ђубрива. У органској производњи, дозвољена је употреба једино природних материја за борбу против штеточина и повећање продуктивности. Овај вид пољопривреде захтева чисту и незагађену земљу, па је наша земља самим тим у великој предности.

Одемо ли корак даље у одосу на обичну органску производњу, открићамо нешто још невероватније, а то је биодинамичка производња. „Биодинамика“ је термин који још увек није познат као термин „органско“, иако је овај систем развијен пре око 90 година. Његов творац је Рудолф Стејнер који је развио тезу „животне снаге“ у биљкама и тлу коју убија конвенционална пољопривреда. Иако се многи његови ставови не могу научно утемељити, биодинамичка пољопривреда је сасвим добро прихваћена као посебан облик еколошке пољопривреде. Суштина је да се заједно гаје биљке и животиње чије ће интеракције позитивно утицати на продуктивност. У Србији већ постоји неколико биодинамичких фарми које производе храну, до душе за своје потребе. Ипак, како ствари стоје, ускоро можемо очекивати појаву производа са биодинамичком ознаком и код нас.

Можда најприроднији вид пољопривреде представља „пермакултура“. Настала је седамдесетих година прошлог века идејом еколога Дејвида Холмгрена и Била Молисона, а њен назив је састављен од речи ПЕРМАнентна агриКУЛТУРА. Њени принципи се не ограничавају само на производњу хране. Пермакултура је начин живота људских заједница према узору из природе. Гајење биљака и животиња, градња кућа, коришћење енергије, све то користећи природне процесе и доступне материјале. Можда звучи као утопија, али овакав систем је још како могућ. Што је још важније, у пермакултури се примењују еколошки принципи и стратегије који могу вратити равнотежу нарушеним екосистемима и пружити начин да се врати хармонија између човека и природе.

Каква ће бити будућност пољопривреде, остаје да видимо. Ипак, могућности за оне који желе здраву и природну храну су огромне, нарочито у нашој земљи. Велики број напуштених села и запарложених њива чека на људе богате ентузијазмом и одлучношћу да живе нормалним животом у природи са природом и од природе, каквим су живели и наши преци.

Марко Стојановић

Текст објављен у часопусу "Симбиоза"