Вратимо се природи

Да ли смо заиста заборавили ко смо и шта смо? Да ли је ово само један од оних лоших снова, након којег се пробудимо и кажемо "Добро је". По свему судећи, не ради се ни о сну, ни о бајци која почиње негативним ликом који на крају добротом позитивног лика буде побеђен, већ једноставно о реалној ситуацији данашњег људског друштва.

Да живимо као наши преци са Божјим благословом

НЕ ВЕШТИНОМ – НЕГО ВРЛИНОМ
Ово дивно упозорење светог Владике Николаја и у наше дане живо нам разгони сваку дилему око могућности да своје проблеме, духовне или материјалне решавамо неким шпекулантским, неодрживим начинима, на дугу стазу.
Ми смо данас као друштво и појединаци у кретању низбрдо. Нико не показује излаз из рупе. У њу пропадамо још брже (мит о уласку у Европску Унију), само се смењују путеводитељи који су или сами у заблуди, или злурадо причају о неком благовању на дну. На дну рупе је дно. А није лепо нигде бити на дну. Да несрећа буде већа они су то суновраћење претворили у религију, па и неки људи из Цркве, који су изгубили наду у спасење, учествује у том пројекту вештине и манипулације истином. А није тако давно у Србији владао хришћански систем вредности. Да се подсетимо како је то било:

Коритњак не броји старе и не чека нове године

Село Коритњак је само једно од све бројнијих села у Србији у којима више нико не живи. Необично је по томе што се налази на километар и по од Нишке бање и на четири километра од Коридора 10.



Коритњак, место изнад Нишке бање где је време стало, је село у коме је последњи становник умро 2002. године, а дечји плач се последњи пут чуо пре више од 60 година.

Село не броји више старе и не чека нове године, иако је од Коридора 10, од пута и пруге Ниш-Софија, удаљено само четири километара.

Место је, како кажу, на истој висини са облацима, налази се на северозападном огранку Суве планине или јужном ободу Нишке котлине, а кад је дан испран, пуца поглед на бљештавило Ниша и Нишке бање.

Дан је сув, "нити је јесен, нити почиње зима" док се екипа Танјуга на измаку 2014. године пење уз стрмину уским асфалтним путем и застаје на полетишту за параглајдере по којима се Коритњак још увек спомиње. Ту се асфалт прекида, а до центра села стиже се изрованим земљаним путем.

Докле је ваше? Има ли ишта ваше?

А они једва дочекали

Вељко Лађевац

Што виси капија? Где вам је ограда? Што је цреп крив? 
Докле је ваше? Има ли ишта ваше? 
Што је подрум празан? Што су бурад сува? 
Што је паучина на икони? 
Што није окречено? 
Где ми је слика са заната? Где је очева слика из армије? 
Где вам је кућно дрво? Кад га пре одсекосте? 
Где је чуваркућа? 
Где је љуљашка? 
Ко је затрпао бунар? 
Што хлеб не печете? 
Што се не изувате кад улазите? 
Што вам мишеви трче по тавану?

Што шурујете са онима, да им име не помињем? 
Јесте ли заборавили шта су нам учинили? 
Да идете на гробље не би заборавили! 
Што до касно спавате? 
Како уопште спавате кад сте такви? 
Где вам деца спавају? 
Да л’ вам деца гладна спавају?

Знате ли род бар до трећег колена? 
Знате ли где смо пушке закопали? 
Што се не крстите пре вечере? 
Где је она моја јабука? 
Што сте се омусили и само ћутите? 
Одговарајте!

Али деда, 
ти си јуче умро. 
Врати се и лези. 
Смеје нам се свет.