Спас за мали посед - органска производња

Органска храна је скупља и зато произвођач има већи профит, а у удружењу „Србија органика” објашњавају да ова производња има повећане трошкове због већег учешћа радне снагe.

Непрскано. То је, вероватно, најчешће асоцијација потрошача на храну која носи ознаку органска. Иако је, мање више, јасно да грађани који је купе добијају квалитетнији производ, питање је да ли она може бити шанса за наше произвођаче, поготово оне с малим поседима којих је у Србији највише, а који баш зато што су мали не могу ценама својих производа да се боре с конкуренцијом великих произвођача.
Светско тржиште органске хране вредно је 40 милијарди евра. Предњаче САД са 17,8 милијарди евра, Немачка са 5,8 милијарди евра, Француска са три милијарде евра. У Шпанији, на пример, органске културе гаје се на преко 1,3 милиона хектара, а у Лихтенштајну, Аустрији, Шведској и Швајцарској преко 10 одсто укупне пољопривредне производње је она органска.
У Националном удружењу „Србија органика” немају дилему да бисмо и ми могли да узмемо део овог колача од 40 милијарди евра и да је органска производња подједнако шанса за мале поседе у Србији и за велике системе. Секретар овог удружења Ивана Симић каже да произвођачи који имају мање поседе, а просек за Србију јегаздинствоод око 3,5 хектара,имају већу шансу да продају своју целокупну производњу, нарочито ако се ради о свежим производима као што су воће и поврће,за којима је велика тражња на домаћем тржишту.

– Увек је мањи ризик започети органску производњу на мањем поседу док се не савладају и не науче методе органске производње, за шта и служи управо законом прописан прелазни период који минимално траје двегодине, а за вишегодишње засаде дуже. У току тог периода произвођачвећпостаје органски произвођачшто значи да производи по органским принципима производње, строго законски прописаним и под надзором сертификационе организације.Његови производи у току тог периода већмогу имати већу вредност и могу понети ознаку прописану правилником о означавању органских производа, на којој управо и пише да је то производ из периода конверзије. Проценат увећане вредности таквог производа, као уосталом и сваког другог производа, углавном диктира тржиште –понудаи тражњаза таквим производима – објашњава Ивана Симић.

Велики поседи такође имају своје предности, нарочито ако су то  веће корпорације или предузећа која лакше налазе пут до страних тржишта. Таквих предузећа има доста у Србији, чак и оних које комплетну своју производњу већ 10-15 година продају на тржиштима ЕУ, али и Јапана, Канаде , САД.

У „Србија органика” кажу да мали произвођачи, који не желе да се баве продајом и дистрибуцијом, могу да уђу у кооперантски однос са неким од већих предузећа које им обезбеђује како сертификат, тако и откуп и пласман. То, наравно, има своје предности и своје мане. Цена коју на тај начин добијају је мања, али имају загарантован откуп и пласман. У Србији има пуно таквих произвођача, углавном јагодастог воћа и шумских плодова.

Са економске тачке гледишта произвођач има већи профит, јер органски производи имају вишу цену. Ипак, за те произвођаче то, кажу, није једини мотив. За њих важи да су велики ентузијасти. Органска производња је сложена, потребно је велико знање, а и пуна предвидивих и непредвидивих ризика као, уосталом, и свака пољопривредна производња.

Органска храна је скупља, а у овом удружењу објашњавају да ова производња има повећане трошкове због већег учешћа радне снаге у појединим фазама производње,понекад су приноси мањи, нарочито у првим годинама производње док се потпуно не успоставе природни процеси и односи на фарми. Сем тога,органска пољопривредна производња подлеже,осим стандардних система сертификације који гарантују здравствену исправност и безбедност,још и додатном систему сертификације која гарантује органскопорекло, што свезнатно повећава трошкове производње.

– Органски производи су скупљи, у просеку, за 30, па и до 200 одсто у случају меса и прерађевина. Цене зависе од врсте производа, произвођача, сваког појединачног тржишта. У иностранству, многи производи из органске производње коштају исто или незнатно скупље од конвенционалних. Уколико се код нас директно снабдевате код произвођача свежег воћа и поврћа цене су далеко приступачније и често нису више 20, 30 одсто од конвенционалних – каже Ивана Симић.

Она признаје да те више цене могу бити ограничавајући фактор да их људи купују, међутим има потрошача који се руководе тиме да је боље себи приуштити мало мању количину таквих производа, него већу количину неких других. Све је ствар личног опредељења, каже.

Према неким истраживањима у Србији постоји  око 3.000 органских произвођача, иако је у званичној евиденцији надлежног министарства за 2010. годину тај број износио мање од 80.

– То је зато што је велики број произвођача и прерађивача имао сертификат од неке од сертификационих кућа од стране надлежног министарства, које нису пријављивале своје оператере министарству. Та пракса биће промењена ступањем на снагу новог закона о органској производњи наредне године – кажу у овом удружењу чије је виђење да произвођачи нису довољно информисани да могу да искористе субвенције које даје држава, а још већи проблем је то што је сама уредба тешко разумљива обичном човеку. А када је растумачи треба да попуни и поднесе велику документацију.

Субвенције у 2010. години су биле солидне, али би требало да буду и веће. Већи је проблем, кажу, то што нису исплаћене благовремено, онда када произвођачима највише требају, а то је време када морају да набаве репро материјал и да заснују нову производњу.

Јована Рабреновић

Извор: Политика