Последњих
година изрази као што су „одрживи развој“, „здрава исхрана“ или „живот са
природом“, све више су присутни, како у средствима јавног информисања, тако и у
најобичнијем разговору. Народ убрзано прихвата те појмове, као у осталом и све
друге „новотарије“ које најчешће долазе са запада са најразличититјим циљевима.
Свест о значају разумног управљања ресурсима, очувању животне средине, а
нарочито о здравој исхрани и здравом животу, лагано се буди у Срба. То „лагано“
у ствари значи сасвим, сасвим споро, али темпо прихватања тих промена није тема
овог текста. Тема су могућности за то. Где смо ми у ствари у целој тој причи?
Пре свега, бацимо поглед мало у прошлост и размотримо колико је
нашем народу заправо својствен горе поменути одрживи развој. Када би се,
рецимо, вратили један век уназад, па првом човеку кога сретнемо стали
објашњавати овај појам, вероватно би му деловали помало смешно. Не зато што би
му та прича била потпуно страна. Баш напротив, зато што се такав начин живота у
то време подразумевао. Живело се на земљи и од земље. Куће су се градиле од
материјала доступних у том месту или у непосредној близини. Куповали су се
локални производи за чији су транспорт употребљаване запреге које нису изискивале
ни фосилна горива, ни велике аутопутеве. Рађало се пуно деце. Социјални живот
је био нарочито развијен. И поред тешког рада и његових скромних плодова,
живело се срећно. Каква је данас ситуација, нећу пуно коментарисати. Такозвани
„напредак“ који смо доживели, донео нам је благодати о којима онај човек од пре
100 година није могао ни да сања. Да ли су све тековине тог развоје позитивне,
такође је подложно расправи. Живимо у свету у коме се све своди на новац.
Хранимо се најразличитијим производима прехрамбене индустрије које зовемо
„храна“, а које по реалној вредности заслужују другачије називе. Удишемо гасове
и честице које имају погубан утицај на наше здравље. Готово свакодневно смо
изложени буци и разним зрачењима. Већина чак и ретко одлази у природу, а и када
оде, то су обично толико уређена места, да се тешко могу назвати правим
природним окружењем. Из приложеног се види да се баш и нисмо прославили у том
напретку.
Као
последица свега тога, почиње да се буди свест о здравом и слободном животу. Да,
слободном. Овај наш модеран начин трошења истог се баш и не може похвалити тим
епитетом. Зато је све већи број људи радих да се врате таквом животу. Животу на
селу који захтева пуно рада и одрицања, али вишеструко награђује оне који су
спремни да то уложе.
Размотримо
сад какве су њихове могућности овде, у нашој земљи. Неупућени ће одмах
помислити, никакве. Чим се ради о Србији, значи да и нема неких могућности. То
је наравно и на сву срећу далеко од истине. Могућности су огромне. Можда чак и
боље од већине европских земаља. Разлог за то је, испрва гледано, помало
парадоксалан, а то је управо стање српског села које се без претеривања може
означити као катастрофално. Некада мотор развоја читавог друштва, село је данас на путу лаганог изумирања. О томе детаљно
говори и статистика. Данас на селима живи мање од половине Срба. Пре Другог
светског рата, тај проценат је био преко 90%. Наравно, урбанизација је процес
који је захватио читав свет, али у много разумнијим оквирима. Дошли смо у
ситуацију да нам је преко 1600 села без становника. У чак 200 нема нико млађи
од 18 година, а у око 1500 се током године не роди ни једно дете. Око 700 села
има мање од 100 становника, претежно старих, што јасно упућује на њихову даљу
судбину. 50 000 домаћинстава је стално, а 145 000 привремено ненасељено. У
суштини, све су то празне куће, од којих већина неће више ни имати станаре. Не
треба заборавити ни 400 000 хектара земље која се више не обрађује, а која би
могла хранити преко милион људи. Све саме суморне цифре које показују странпутицу којом срљамо.
И
где је у свему томе шанса за оне који хоће да живе далеко од градске вреве? Па
управо тамо, у поменутим селима где се земља продаје у бесцење, а природа нуди
богатства о којима у граду можемо само сањати. Још када би се више
истомишљеника договорило да заједно откупе имања у једном селу, оно би временом
оживело, добило продавнице, пошту, школу, амбуланту, све оно што је некада
имало готово свако, а што је неопходно за нормалан живот. Ако свему томе додамо
и чињеницу да већину тековина модерног друшта, као што су аутомобили, мобилни
телефони или интернет можемо користити и
на селу, јасно је да би се и они којима би тешко пало одвајање од модерних
уређаја, могли навићи на такав живот. Оно што нарочито изненађује је велики
проценат високо образованих људи међу онима који одлазе на село и започињу
послове који су у већини случајева јако успешни. Знање је у комбинацији са
вликим могућностима за развој широке лепезе послова, од пољопривредне
производње, преко туризма и занатства, свакако добитна комбинација. Зато не
треба да чуди што се све више образованих људи враћа селу, насупрот људима са
села који и даље у великом броју градовима траже посао и шансу за нормалан
живот.
Како
ни ситуација у градовима није баш најбоља, са јасним назнакама да би могло бити
и горе, може се очекивати да се све већи број људи одлучи на овакве потезе. На
тај начин би се несумњиво лагано враћали
на ону причу о одрживости са почетка текста и Србију учинили слободном земљом,
као што је накада и била. Данас, свезана ланцима капитализма, никако се не може
тако назвати. Али ни слобода није за свакога. Одувек је била резервисана само
за оне најхрабрије. У овом случају, оне који су спремни да се одрекну благодати
града, засучу рукаве и почну да живе од плодова свог рада и онога што им
природа подари. Да ли ће такав тренд здравог и слободног живота заживети,
остаје да видимо у временима која су пред нама.
Аутор:
Марко Стојановић
Аутор:
Марко Стојановић
Нема коментара:
Постави коментар