Ја сам одувек хтела једно а то је Све!
Као мала тражила сам и добијала доста играчака и слаткиша,као мало већа хтела сам доста знања,као мало јача хтела сам доста победа и вештина,затим су на ред дошла путовања,па сам хтела доста љубавника,па пословних успеха,хтела сам и доста проблема…и све сам добијала али и даље сам имала тако мало.Једини део мог живота где бих се осетила комплетном био би одлазак у планине викендом и лети нешто дуже ,али и тада бих говорила како је све саврсено у природи али ја не бих ту могла живети,јер шта бих ја ту имала да радим(хахааа ..сада је то јако смесно)…Мој пут јоге и стаза медитације и молитве полако је са мене скидала дроњке које су моје жеље набациле на тело и дусу које је са родјењем добило све што му је потребно.
Нема болнијег процеса од пута истине,где губимо лажни комфор,лажни индетитет,непотребне жеље..итд.
И када дозволите да се о вама стара Ћутање онда на површину изадје Бука која вас цепа на хиљаде делова у једном комаду.А онда стижете близу онога који никада и није био одвојен од вас.То нећу покушати да објасним,језик не мозе да привири у ту присутност.
Када сам дошла у тај временски процес где не желим више ништа,где постајем захвална за оно што немам добила сам све што ми је требало,али то тек сада знам.Срела сам свог садасњег животног сапутника али не у граду,у неком загушљивом локалу,већ у планини,ако ме неко икада упита шта је живот,шта јеправи живот објаснићу му баш тај тренутак сусрета-тај осећај радости и страха када додје време промене!
…и након унутрашњих превирања,тумарања по ходницима разума и страхова,пекла сам се у сопственом сосу…али управо то растапање ме је чинило богатијом,тај живи осећај искуства,то време одлуке и одговорности..ах какво богатство!
…имамо дивну кућицу испод планине Ртањ,у селу Врмдза,ујутру док јос лезимо у кревету загрлимо се и помолимо заједно-захвалимо,пијемо кафу или Ртањски чај испред куће на одблеску сунца са планине,одлазимо у башту и бирамо шта желимо за доручак,вежбамо заједно испод старог ораха Qи Гонг и у плевњи Јогу,правимо нову кућицу од блата,плевимо башту,шетамо по прерији испод Ртањске пирамиде,беремо лековито биље,причамо о својим увидима док смо нешто радили на плацу или вежбали,дизајнирамо нас животни простор,одлазимо до првих комшија где размењујемо искустава,причамо о сеоским радовима,пробамо ново слатко …вецерамо козји сир са маслиновим уљем и белим луком,ја лицно волим да тапкам прстом по мрвицама које остану у тањиру..тада имам инспирацију да казем и нешто мудро,попијемо по чашицу крушке(домаће ракије) и спремамо се за спавање тако опијени ваздухом и преплављени новим идејама за сутра…пре него што легнемо Милош одлази да нахрани пса и мачка…ја углавном лежем прва и у планинској свежој тишини имам осећај да сам Добила Овај Дан…сетим се у граду колико сам пута легла са осећајем како сам изгубила у јурњави нечега бледог цео један дан…
…загрлимо се и помолимо заједно,захвалимо са све сто имамо а ја схватам да све сто сам хтела није Све већ Једно!
Ана Нинковић
Нема болнијег процеса од пута истине,где губимо лажни комфор,лажни индетитет,непотребне жеље..итд.
И када дозволите да се о вама стара Ћутање онда на површину изадје Бука која вас цепа на хиљаде делова у једном комаду.А онда стижете близу онога који никада и није био одвојен од вас.То нећу покушати да објасним,језик не мозе да привири у ту присутност.
Када сам дошла у тај временски процес где не желим више ништа,где постајем захвална за оно што немам добила сам све што ми је требало,али то тек сада знам.Срела сам свог садасњег животног сапутника али не у граду,у неком загушљивом локалу,већ у планини,ако ме неко икада упита шта је живот,шта јеправи живот објаснићу му баш тај тренутак сусрета-тај осећај радости и страха када додје време промене!
…и након унутрашњих превирања,тумарања по ходницима разума и страхова,пекла сам се у сопственом сосу…али управо то растапање ме је чинило богатијом,тај живи осећај искуства,то време одлуке и одговорности..ах какво богатство!
…имамо дивну кућицу испод планине Ртањ,у селу Врмдза,ујутру док јос лезимо у кревету загрлимо се и помолимо заједно-захвалимо,пијемо кафу или Ртањски чај испред куће на одблеску сунца са планине,одлазимо у башту и бирамо шта желимо за доручак,вежбамо заједно испод старог ораха Qи Гонг и у плевњи Јогу,правимо нову кућицу од блата,плевимо башту,шетамо по прерији испод Ртањске пирамиде,беремо лековито биље,причамо о својим увидима док смо нешто радили на плацу или вежбали,дизајнирамо нас животни простор,одлазимо до првих комшија где размењујемо искустава,причамо о сеоским радовима,пробамо ново слатко …вецерамо козји сир са маслиновим уљем и белим луком,ја лицно волим да тапкам прстом по мрвицама које остану у тањиру..тада имам инспирацију да казем и нешто мудро,попијемо по чашицу крушке(домаће ракије) и спремамо се за спавање тако опијени ваздухом и преплављени новим идејама за сутра…пре него што легнемо Милош одлази да нахрани пса и мачка…ја углавном лежем прва и у планинској свежој тишини имам осећај да сам Добила Овај Дан…сетим се у граду колико сам пута легла са осећајем како сам изгубила у јурњави нечега бледог цео један дан…
…загрлимо се и помолимо заједно,захвалимо са све сто имамо а ја схватам да све сто сам хтела није Све већ Једно!
Ана Нинковић
Нема коментара:
Постави коментар