Да ли смо заиста заборавили ко смо и шта смо? Да ли је ово само један од оних лоших снова, након којег се пробудимо и кажемо "Добро је". По свему судећи, не ради се ни о сну, ни о бајци која почиње негативним ликом који на крају добротом позитивног лика буде побеђен, већ једноставно о реалној ситуацији данашњег људског друштва.
Може ли човек ипак рећи НЕ оваквом начину живота и може ли бити толико мудар да из неког другог угла сагледа где се заиста налази и увиди да ли је то онај исконски живот који треба живети!?
Некада је живот људи имао другачији смисао. Човек је био активнији, организованији, спретнији , мудрији и предвидљивији. Село, као његов једини дом, било је стециште културе, обичаја и традиције који су се преносили са колена на колено и у аманет да ће се неговати и чувати.
Да ли данас тај аманет и даље важи?
Окупирани активностима модерног доба заборависмо на себе и на своје корене. А деца? Шта је са тим највећим благом и највреднијим ресурсом који може постојати. Јесу ли та деца овог савременог доба, управо генерације којима су стављени окови садашњице и потпуне виртуозне доместификације , затворени у четири зида у којима се одиграва читав њихов раст и развој уз слику и звук савременог сокоћала.
Дали су таква деца срећна и задовољна својим детињством? Одговор на то питање могло би се једноставно донети поређењем са птицом коју бисмо узели из природе и ставили у кавез, а притом јој обезбедили најквалитетније зрневље. Да ли би и онда њена песма имала исти тон?
Да ли сада на кратко можемо застати и запитати се, да ли је човеку у природи да хода асфалтом, да се у сивилу урбаних насеља рађа и живи законима аутоматизованости и потпуне природне деградираности?
Може ли човек као најинтелигентније биће коме су сва чула подједнако развијена, прогледати и видети пут којим је до сада ходао, чути зов природе који га зове, осетити мирис покошеног сена и тек извађене погаче из рерне , окусити сочне плодове које је земља дала у част ономе ко је над њом зној проливао и препознати пријатељски позив оних који су на селу још остали и који живе у складу са природом?
Може ли човек победити себе и поново прелистати албум старих успомена његових предака којег је негде затурио у трци са својом сенком од које не може побећи и чежњом да буде оно што није. Може ли се коров са запуштених њива очистити, могу ли напуштена сеоска домаћинста поново оживети, воћњаци и виногради орезати, а куће здравом и руменом децом напунити, питање је на које одговор не може бити исказан речима, већ једино делом оних који ово буду крајње озбиљно схватили.
Никола Алексов
Може ли човек ипак рећи НЕ оваквом начину живота и може ли бити толико мудар да из неког другог угла сагледа где се заиста налази и увиди да ли је то онај исконски живот који треба живети!?
Некада је живот људи имао другачији смисао. Човек је био активнији, организованији, спретнији , мудрији и предвидљивији. Село, као његов једини дом, било је стециште културе, обичаја и традиције који су се преносили са колена на колено и у аманет да ће се неговати и чувати.Да ли данас тај аманет и даље важи?
Окупирани активностима модерног доба заборависмо на себе и на своје корене. А деца? Шта је са тим највећим благом и највреднијим ресурсом који може постојати. Јесу ли та деца овог савременог доба, управо генерације којима су стављени окови садашњице и потпуне виртуозне доместификације , затворени у четири зида у којима се одиграва читав њихов раст и развој уз слику и звук савременог сокоћала.
Дали су таква деца срећна и задовољна својим детињством? Одговор на то питање могло би се једноставно донети поређењем са птицом коју бисмо узели из природе и ставили у кавез, а притом јој обезбедили најквалитетније зрневље. Да ли би и онда њена песма имала исти тон?Да ли сада на кратко можемо застати и запитати се, да ли је човеку у природи да хода асфалтом, да се у сивилу урбаних насеља рађа и живи законима аутоматизованости и потпуне природне деградираности?
Може ли човек као најинтелигентније биће коме су сва чула подједнако развијена, прогледати и видети пут којим је до сада ходао, чути зов природе који га зове, осетити мирис покошеног сена и тек извађене погаче из рерне , окусити сочне плодове које је земља дала у част ономе ко је над њом зној проливао и препознати пријатељски позив оних који су на селу још остали и који живе у складу са природом?
Може ли човек победити себе и поново прелистати албум старих успомена његових предака којег је негде затурио у трци са својом сенком од које не може побећи и чежњом да буде оно што није. Може ли се коров са запуштених њива очистити, могу ли напуштена сеоска домаћинста поново оживети, воћњаци и виногради орезати, а куће здравом и руменом децом напунити, питање је на које одговор не може бити исказан речима, већ једино делом оних који ово буду крајње озбиљно схватили.
Никола Алексов
Нема коментара:
Постави коментар